Ti si moja mama. Ti si me u sebi nosila i čuvala devet mjeseci, brinula šta jedeš, kako i koliko dišeš, kuda se krećeš, na kom boku spavaš, koga slušaš, od koga se sklanjaš. U tebi sam rasla.
Trudila si se, više nego ikad, da budeš sretna i kada ti se plakalo, da bih ja osjetila tu sreću. Strepila si svaki put kada bi doktor prelazio preko želatinastog stomaka i treptala kada bi na ekranu vidjela moje maleno srce kako bubnji.
Obilazila si prodavnice, ponosno birala još u petom mjesecu sve ono što ćeš mi u danima kada se konačno upoznamo oblačiti. Navikavala si se na svoje novo uvećano tijelo. Na usporenije pokrete. Na teže disanje. Mazila si me i pričala mi. Ruka ti je srastala za stomak.
I donijela si me me na ovaj svijet, nikad jača, nikad hrabrija, lijepa, nikad ljepša, dobra, najbolja, moja.
Gledam te danas. Ponovo radiš iste stvari. Trudiš se da budeš najbolja, toliko se trudiš da već vidim kako sagorijevaš u toj želji. Vučeš snagu iz umornog tijela ko da mi sutra nećeš trebati. Umoriti ćeš se, slomiti ćeš se, rastužiti ćeš se, početi ćeš da mrziš sebe jer osetiti ćeš i sama kako kopniš.
Grubo zapostavljaš sebe, zbog mene. Tako se često smiješ na silu, a znam da bi ponekad plakala skrivena u onom tvom uglu i digla ruke od svega. Vidim ti u očima. Osjetim preko dodira, mene ne možeš da prevariš.
Budi iskrena sa emocijama, jer ako ih budeš sputavala probiti će te k’o nejaku branu u jednom momentu. I ko onda može znati kako ćeš se nositi sa tom bujicom?
Idi kod frizera, idi na kafu, prošetaj sama, kupi sebi kupaći, nalakiraj nokte, upiši se na aerobik, pa skači. Sve to ne znači da si manje požrtvovana, da si sebi bitnija, da ne mariš za mene. Tvoja sreća se preliva na mene. Baš kao i tvoje nezadovoljstvo.
Trčiš kući, trčiš u prodavnicu, trčiš na posao, sa posla, trčiš na pijacu, sa pijace, do pekare. Proklinješ život što ti nije dao više ruku i nogu. Toliko si toga nabacala na svoja leđa, suludo vjerujući da sve “najbolje možeš sama”. I da sve moraš. A ne moraš. Neće svijet iščeznuti, niti tvoja ljubav prema meni, ako jedan dan digneš noge na sto. Biće nam svima dobro, biće nam najbolje.
I ne moraš da radiš sve ono što druge mame rade. Jer druge mame nisu moja mama, one su neku drugu djecu rodile, a ti si rodila mene. I ta druga djeca nisu ja. I ono što njih raduje, možda bi mene rastužilo, ono što ona odbacuju, ja bih možda prigrlila.
(Ženski.ba)
Nema komentara:
Objavi komentar